U svemu što radimo u životu neko nas inspiriše. Više ili manje, ali svi imamo neke uzore i to se odražava na naš rad u većoj ili manjoj mjeri. Dosta često dok posmatram ljude kako plešu mogu da pretpostavim ko su im uzori, ili, makar, da ih stilski povežem sa nekim parom.
Danas, zahvaljući pitanju u jednom privatnom razgovoru, sam se prisjetila tih prvih tango uzora i pogledala neku listu na YouTube-u koju sam pravila godinama. I kao i u plesu tu je bilo raznih faza i nastupa raznih plesnih parova. Ali se jedan uvijek izdvajao, od samog početka pa i do dana današnjeg. Pa ću vam malo pričati o njima.
Moji tango idoli: Noelia Hurtado i Carlitos Espinoza!
Ovaj video sam pogledala zaista nebrojeno puta, „La bruja“ mi je jedna od omiljenih pjesama, a oni su je zaista maestralno otplesali. I sada dok gledate ovaj video većina vas će pomisliti „ništa posebno“, jer oni zaista nikad nisu imali klasične show nastupe, u kojima sve pršti od akrobacija. A to je baš ono što mi se najviše sviđalo kod njih. Sasvim jedan „običan“ ples koji je beskrajno muzikalan.
Lako je privući pažnju akrobacijama, kada svi mi „obični smrtnici“ ostanemo bez daha, uz onu neizbježnu misao „ja ovo ne bih mogao/la nikada“, puno je teže to uraditi plesom koji se može (na neki način) sresti i na regularnim milongama. Kada se oni koji nastupaju samo zagrle i otplešu muziku koja se čuje. A njih dvoje su radili baš to, plesali muziku, jedno sa drugim i jedno za drugo. Malo je parova kojima se vidi da su prisutni sa partnerom/kom dok nastupaju. Da nemaju onaj odsutni izraz lica jer razmišljaju o sledećem koraku u dobro izvježbanoj koreografiji, ili preglumljenu emociju koja ide uz neku dramatičnu muziku.
Video iznad je savršen primjer kako izgleda „otplesati muziku“ (omiljeni dio počinje na 2:05). Kada sam ga prvi put pogledala rekla sam da bih prepoznala pjesmu i da se ne čuje muzika, samo gledajući ono što rade. A to je ono što je meni u plesu na jako visokoj poziciji prioriteta, izraziti muziku koracima. Uvijek će mi biti miliji ples u kom se vrti par koraka savršeno uklopljenih u muziku, od onoga u kome obiluje broj zahtjevnih figura, a ubode se tek poneki bit i to često samo slučajno (to su naravno rijetke krajnosti, ali shvatate poentu).
Sjećam se da smo na nekoj od praktika gledali snimke sa par nastupa i komentarisali ih, među njima je bio i njihov snimak, a jedan od komentara je bio da je Noelia savršen primjer aktivnog followera. I zaista je tako, ona nije jedna od onih plesačica koje samo prate ono što ih partner vodi, ima fenomenalan sluh i odlično prati muziku što koracima, što ukrasima. Ali ono što bih dodala je i da je Carlitos savršen primjer dobrog lidera. Jer to koliko će follower doći do izražaja itekako zavisi od „prostora“ koji lider ostavi i od razumijevanja da se uzajamno prate u toku plesa. Velika je stvar kada lider umije da pokaže koliko je njegova partnerka fenomenalna.
Malo je parova koji su toliko kompletni i tehnički i muzikalno, a sve to bez nekog razbacivanja i individualnosti. Kada se na nastupu vidi ta konekcija, uživanje u muzici i plesu. Kao da ni ne nastupaju, nego plešu onako na milongi, za sebe, kao svi drugi u rondi. Kad im se na licima vide sve emocije kroz koje prođu dok nastupaju i zanesenost muzikom, a i osmjesi kad nešto pogriješe i nastave dalje. Pa sve do one zadrške na kraju plesa, kad daju sebi malo vremena da izađu iz plesa zajedno, a ne čim muzika prestane odmah svako na svoju stranu.
Žao mi je što više nisu plesni par, ostaće mi neostvarena želja da ih gledam uživo i učim od njih. Ali ko zna šta nosi budućnost, možda se opet sastanu da istope podijum.
Za kraj jedna modernija verzija tanga i dokaz da tango nije samo za plesne podijume i tango cipele. Može to i na ulici u starkama. :)
p.s. Jani, Mašo, Stipe hvala na inspiraciji!