„Za mene, tango je, prije svega, ritam, energija, snaga i karakter. Nekadašnji tango, onaj „Stare garde“, je imao sve to i trebamo osigurati da to ne izgubi nikada.“ – Juan D’Arienzo
Serija tekstova o orkestrima iz „Zlatnog doba“ ne bi mogla početi nikako drugačije sem od njega. Neprevaziđeni „El rey del compas“ (Kralj ritma) je zaista jedan od najuticajnijih vođa orkestara iz tog perioda. A i u današnje vrijeme je prva, a često i najveća, ljubav većine tanguerosa širom svijeta. Prosto je nezamislivo da milonga prođe bez makar jedne tande ovog vanvremenskog orkestra.
Rođen je 14. decembra 1900. godine i od ranog djetinjstva pokazao veliko interesovanje i talenat za muziku, uprkos željama svojih roditelja. Već sa 8. godina je svirao klavir, dok je sa 12 već svirao i violinu. Još kao tinejdžer je, sa svojim prijateljima pijanistom Ángelom D’Agostinom i Carlosom Bianchiem na flauti, oformio tango trio pod nazivom „Ases del Tango“ (Tango Asovi). Prvo iskustvo nastupa je došlo brzo, ali im je ipak ostavilo gorak ukus, jer dogovoreni honorar nisu dobili.
Ubrzo nakon toga, 1917. godine, upoznaje Carlosa Posadasa, zahvaljući kome započinje angažman u orkestru Teatra Avenida. Posadas je bio prestižni crni kompozitor, violinista, pijanista i vođa orkestra. Pošto je bio prepoznatljiv po svom snažnom i brzom ritmu, smatra se da je imao najveći uticaj na D’Arienzovo kasnije stvaranje sa sopstvenim orkestrima, tokom kog će snimiti verzije i nekih Posadasovih kompozicija „El tamango„, „El Jagüel„ i „Cordón De Oro„.
U toku 1920ih je lutao po drugim žanrovima muzike, najviše jazzu. Bio je član „La Jazz Select Lavalle“ i vrlo poznatog Orkestra Nikolasa Verone. Nastupao je takođe i u bioskopskim orkestrima, za potrebe nijemog filma. Upravo u toku ovog perioda je dobio svoj prvi nadimak „El Grillito“ (mali cvrčak). Ovo nije bio baš laskav nadimak, jer se odnosio na njegovo osrednje violinsko umijeće i visoke tonove sviranja, ali srećom se taj nadimak nije predugo zadržao.
Angažmanom na poziciji violiniste u Orkestru Tipica Paramaunt za potrebe istoimenog filma se, 1926. godine, zauvijek vraća tangu. Do 1928. sa raznim muzičarima oformljava više orkestara: Orquesta Paramount, Los Ases del Tango, Orquesta D’Arienzo-Visca, Orquesta Polito-D’Arienzo i La Tipica D’Arienzo-Visca-Mazzeo. I mada sa tim orkestrima nikad nije snimao, za njih se zna zahvaljujući posterima i kartama za nastupe iz tog perioda. Značajnu slavu stiče upravo sa tim orkestrima, svirajući uživo na novootvorenoj radio stanici „El Mundo“.
1928. god. napokon dobija šansu da snima, u sklopu produkcijske kuće „Electra“. U saradnji sa vokalistima Franciscom Fiorentinom, Carlosom Danteom i Raquel Notar snimio je više od 40 numera. Te prve snimljene numere nisu popularne danas, još uvijek nemaju taj prepoznatljivi stil koji se veže za njega od kraja ’30ih godina. Muzika je sporija, glas se podudara sa tim periodom, ali već možemo razlikovati muzički detalj, svojstven njemu, „cuarta cuerda“ (četvrta struna), čuvena sentimentalna violina koja obično svira kontrapunkt u pozadini i koristi glissando. „Acordate lo que fuistes“ je lijep primjer, čuju se sve odlike tog perioda, a možda malo i izvor nesrećnog prvog nadimka koji je imao.
Nadimak koji će ostati i po kojem je najpoznatiji i danas dobija 1929. godine kada njegov orkestar zamijeni Fresedov u kabareu „Florida“, a poznati voditelj programa Príncipe Cubano (Kubanski Princ) ga imenuje „Kraljem ritma“.
1933. se pojavljuje svirajući violinu, u sklopu svog orkestra, u filmu „Tango“. To je bio prvi argentinski zvučni film, a prikazana scena je snimljena u luksuznom kabareu „El Chantecler“ u Buenos Airesu, gdje je D’Arienzo redovno nastupao sa svojim orkestrom.
Prava prekretnica u njegovom stvaralaštvu i prepoznatljivost njegove muzike počinje 1935. godine, kada u orkestar dolazi pijanista Rodolfo Biagi. On donosi snažan uticaj, ubrzavajući tempo još više i koristeći jarke prelaze na klaviru. Na njegovu inicijativu orkestar prelazi sa 4/4, na 2/4 ritam koji je koristila „Stara garda“. Pošto se D’arienzo u početku nije slagao sa tim, taj prelaz je malo više bio na Biagijevu odvažnost, jer je iskoristio D’Arienzovo kašnjenje na jedan nastup, da to primijeni. I efekat je bio fenomenalan, plesači su bili oduševljeni i insistirali da nastave tako do kraja večeri, pa D’Arienzo nije imao izbora osim da prihvati. Promjena u stilu se može čuti u snimku „9 de julio“ iz decembra 1935. godine. U ovo vrijeme dobija i kompoziciju „La Puñalada“, kompozitora Pintina Castellanosa, milongu koja će, kada je 1951. g. snimi u nešto bržoj verziji, postati prvi tango singl prodat u preko milion primjeraka.
Do 1938. g. sa Biagiem u orkestru snimljeno je 66 kompozicija, među kojima su „El Flete„, „La Payanca„, „Rawson„, „Ataniche„, „Que Noche„, „El Porteñito„, „El Cencerro„, „La Cumparsita„…
Ono što je oslikavalo njegov orkestar je, svakako kao prvo, bio Biagiev klavir. Tvrd ritam, jednako naglašavanje otkucaja u svakom taktu i popunjavanje svake praznine u melodiji. Zatim violina, koja se po mogućnosti izvodila solo i naglašavala ozbiljne promjene u stakatu bandoneona. Orkestar je činilo po pet violina i bandoneona, bas, klavir i pjevač. Rijetko kad je nastupao sa manjim orkestrom, a često sa mnogo većim.
Kaže se da je u tom periodu vratio tango plesačima, koji su bili oduševljeni tim novim načinom interpretacije i bržim ritmom. Ekspanzija tanga među omladinom je bila sve intenzivnija, radio stanica „El mundo“ je redovno prenosila zvuk orkestra po cijeloj Argentini i popularnost im je rasla velikom brzinom. Taj stil je imao uticaja i na druge orkestre, koji su prilagođavali svoje aranžmane više fokusirani na ritam i brži tempo, nego što je do tada bio slučaj. To je čak i bio jedan od uslova produkcijskih kuća, da bi orkestri mogli snimati u njihovim studijima.
„Mladi ljudi me vole. Vole moj tango jer pokreće, ritmičan je i energičan. Mladost upravo to traži: radost, kretanje. Ako im svirate melodični tango, bez ritma, sigurno im se neće svidjeti. To je ono što se dešava.“ – Juan D’arienzo
Nastaviće se…
Ostali članci u serijalu: